Амерички Прометеј

Прометејева ватра

У грчкој митологији, Прометеј је кажњен због крађе ватре и њеног даривања људима. Према миту, богови су били љути на Прометеја због тога што је људима омогућио приступ ватри, која је била резервисана само за богове. Стога, као казну, Зевс је наредио да Прометеј буде везан за стену на Кавказу, где ће му свакодневно орао јести јетру, која би се ноћу обнављала. Ова казна је требала бити вечна и неиздржива.

Вечних мука Прометеја је спасио јунак Херакле, који је стрелом усмртио орла, а кентаур Хирон – по допуштењу Зевса – умро је уместо Прометеја, који је затим ослобођен. Прометеј је морао стално да носи камени венац око врата и прстен са каменчићем Kавкаске стене – као симболичан знак везаности за њу. Према овој легенди настао је израз “Прометејева ватра”, који означава неугасиву унутрашњу тежњу за постизањем високих циљева. A Прометеј и његова борба – “прометејство” означава борбу против силе неправде, предводничка улога у напредним и ослободилачким тежњама, улога лучоноше, првоборца за неку спасоносну идеју.

Ко је био Амерички Прометеј? Ко је загонетни научник који је вођен жељом да спаси свет морао да ризикује његово уништење?

Ко је био прави Опенхајмер?

Роберт Опенхајмер био је амерички физичар који је играо кључну улогу у развоју атомске бомбе током Пројекта Мeнхетн током Другог светског рата. Рођен у Њујорку 22. априла 1904. године, Опенхајмер је био дете прве генерације јеврејских имиграната из Немачке који су се обогатили у текстилној индустрији. Упркос одрастању у луксузу, Опенхајмера се пријатељи из детињства сећају као неразмаженог и великодушног.

Био је изузетно интелигентан и талентован већ у раном детињству. У деветој години већ је читао филозофију на грчком и латинском и био опседнут минералогијом – лутајући Централ Парком и пишући писма Њујоршком минералошком клубу о ономе што би открио. Његова писма била су толико стручна да је Клуб мислио да се ради о одраслој особи и позвао га да одржи предавање.

Кад је напустио дом да би студирао хемију, физику и филозофију на Универзитету у Харварду, до изражаја је дошла крхкост Опенхајмерове психолошке конституције: од рањиве ароганције и лоше замаскиране осетљивости није имао превише користи.

Током његових постдипломских студија, у Кембриџу, његов ментор инсистирао је на примењеном лабораторијском раду, једној од Опенхајмерових слабости. Опенхајмерова нервоза довела га је на сам руб катастрофе кад је намерно оставио јабуку, отровану лабораторијским хемикалијама, на радном столу свог ментора. Његови пријатељи су касније спекулисали да га је можда мотивисала завист и осећање неспособности. Ментор није појео јабуку, али је Опенхајмерово место на Кембриџу било угрожено и успео је да га сачува само под условом да посети психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу психозе, али га је потом отпустио, рекавши да лечење не би помогло.

Чини се да у ономе у чему психијатрија није помогла Опенхајмеру, успела је да га спасе књижевност. Прочитао је Потрагу за изгубљеним временом Марсела Пруста док је био на одмору на Корзици, пронашавши у њој неке одразе властитог менталног стања и отворивши му прозор саосећајнијег бивствовања.

Питање става према патњи остаће Опенхајмерово стално интересовање, утичући на његово занимање за духовне и филозофске текстове током читавог живота и на крају одиграти кључну улогу у раду који ће дефинисати његову репутацију.

Почетком 1926. године, упознао је директора Института за теоретску физику на Универзитету у Гетингену у Немачкој, који је брзо постао уверен у Опенхајмерове таленте као теоретичара и позвао га да студира тамо. Студирао је квантну механику и квантну теорију поља под вођством реномираних физичара Макса Борна и Волфганга Паулија. Постао је и део заједнице која је покретала развој теоретске физике, упознајући научнике који ће му касније постати доживотни пријатељи. Многи од њих ће се на крају придружити Опенхајмеру у Лос Аламосу.

Вративши се у САД, Опенхајмер је провео неколико месеци на Харварду, пре него што је наставио каријеру и физици у Калифорнији. Катедра коју је на крају створио потекла је, рекао је, из потребе за расправом о теорији коју је волео. Студенти су га опонашали, копирали су његове покрете, његов маниризам, његове интонације. Истински је утицао на њихове животе.

Нуклеарно наоружање

Физичари су се 1939. године много више бринули због нуклеарне претње од политичара и писмо Алберта Ајнштајна било је прво које је скренуло пажњу виших руководилаца у америчкој влади на ову тему. Реакција је била спора, али је забринутост наставила да кружи научном заједницом и на крају је председник био приморан да нешто предузме. Генерал Лесли Гроувс, војни лидер инжењерског дистрикта Менхетн, био је особа заслужна за проналажење научног директора за пројекат рада на изради бомбе. Као један од најцењенијих физичара у земљи, Опенхајмер је био један од неколико научника задужених за озбиљније бављење потенцијалом нуклеарног оружја. Опенхајмер је постао директор лабораторије Лос Аламос, где је координирао радове научника у развоју атомске бомбе.

Атомска бомба се прави кроз процес који се назива нуклеарна фисија. Први корак је обогаћивање природног уранијума, који се састоји углавном од изотопа уранијума-238, са изотопом уранијума-235. Изотоп уранијума-235 је веома важан јер је способан за нуклеарну фисију која је кључна за изазивање експлозије атомске бомбе. Даље се реакција одиграва ланчано и за то је потребна критична маса. У случају атомске бомбе, то је количина обогаћеног уранијума-235 или плутонијума-239 која је довољна да изазове експлозију. Ова критична маса мора бити постигнута пажљивим обликовањем и постављањем материјала. Да би се покренула ланчана реакција фисије, користи се иницијатор као што је експлозивна направа или други извор зрачења. Ова иницијација доводи до ослобађања неутрона који ударају у језгра уранијума-235 или плутонијума-239, изазивајући њихову фисију и ослобађање велике количине енергије. Да би се постигла већа експлозија, користи се уређај који се назива имплозивни уређај. Овај уређај користи експлозивне материјале да би компресовао критичну масу уранијума-235 или плутонијума-239. Компресија повећава густину материјала и повећава вероватноћу да ће се ланчана реакција фисије одржавати и проширити, што доводи до снажне експлозије.

Током израде бомбе, Опенхајмер је користио аргумент да ублажи властито и етичко оклевање својих колега. Рекао им је да, као научници, они нису одговорни за одлуке о томе како ће се оружје користити – већ само за свој посао. Крв, ако је буде било, биће на рукама политичара.

Његов и рад његових колега на Пројекту Манхeтн довео је до тестирања прве атомске бомбе у јулу 1945. године у пустињи Новог Мексика. Овај тест је био кључан корак ка коришћењу атомске бомбе у рату против Јапана. Након успешног теста, бомбе су бачене на Хирошиму и Нагасаки, што је довело до јапанске капитулације и завршетка Другог светског рата.

Ђавоља работа

После рата, изгледало је као да се Опенхајмеров став мења. Нуклеарно оружје описао је као инструменте „агресије, изненађења и терора”, а војну индустрију као „ђавољу работу”. На састанку у октобру 1945. године, славно је рекао председнику Труману: „Осећам се као да сам окрвавио руке.” Постао је заговорник мира и био је против даљег развоја нуклеарног оружја.

Након рата, Опенхајмер је постао директор Америчког института за напредне студије у Принцетону. Међутим, суочио се са оптужбама за комунистичке симпатије. Након дугог и контроверзног суђења, 1954. године му је одузета безбедносна дозвола, што је значило да више није могао да ради на војним или нуклеарним пројектима.

Опeнхajмер је наставио да се бави академским радом и истраживањима. Био је цењен предавач и ментор на Универзитету Принцетон све до своје пензије 1966. године. Преминуо је 18. фебруара 1967. године, остављајући иза себе наслеђе као један од највећих физичара и кључних фигура у развоју атомске бомбе. Сматра једним од најутицајнијих научника 20. века.

Aмерички Прометеj се односи на Роберта Опeнхajмера који је био кључна фигура у развоју атомске бомбе. Ова метафора се користи како би се описало Опeнхајмерово доношење ватре (атомске бомбе) људима, што је имало огроман утицај на свет, али је истовремено донело и моралне и етичке дилеме.

Извор:

“Зашто се каже”? Милан Шипка

https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-66351241