Хемија љубави

Зашто је баш хемија “главни кривац” лептирића у нашем стомаку, осећаја заљубљености и потребе да свог партнера волимо највише на свету?    

У стању заљубљености, наше тело производи прави хемијски коктел, односно ослобађа окситоцин, вазопресин, допамин, фенилетиламин, хормоне који на различите начине утичу на наш организам.

Фенилетиламин или супстанца љубави је у највећој мери одговорна за осећај задовољства. Ова супстанца помаже ослобађање допамина-хемикалије задовољства, која стимулише центар за задовољство у мозгу. Продукцију фенилетиламина могу да изазову и на изглед безначајне ствари, као што је рецимо, сусрет погледа или нежни додир руке. Фенилетиламин се налази у одређеним дозама и у чоколади, па се једно време сматрало да особе којима недостаје љубав често једу чоколаду.

Поред допамина ослобађа се и норепинефрин, који стимулише лучење адреналина, што за последицу има убрзан рад срца. Комбинација ове три супстанце доводи до блаженства, због чега се заљубљени парови осећају као на „седмом небу”. Према научним истраживањима у Калифорнији, хормон окситоцин повезан је са способношћу одржавања здравих међуљудских односа.

Вазопресин је још један хормон који испољава дејство у формирању дугорочних односа. С обзиром да су три претходно наведена хормона одговорна за стање тренутне узбуђености, концентрација вазопресина и окситоцина се временом повећава док се концентрација допамина и норепинефрина смањује, што објашњава зашто страствена љубав временом бледи, а расте посвећеност и везивање. Тада долази фаза у којој мислимо да се партнер променио, да није више онај стари какав је био на почетку везе, али то је заблуда, јер тек тада смо у стању да рационално сагледамо његову или њену личност. Хормони су утицали на то да идеализујемо партнера као особу без мане. Уколико је веза довољно јака да прегура ову фазу, окситоцин и вазопресин ће обезбедити довољан осећај задовољства и привржености, али овог пута ће то бити савршена веза између несавршених особа.

Извор: Часопис Позитрон