Због чега се лепак понаша “лудо”? Зашто се суперлепак не лепи баш за све, па чак и за саму тубу? Одговоре нам даје хемија.
На археолошким ископинама старим шест миленијума пронађени су глинени ћупови на којима су пукотине закрпљене помоћу смоле. Старогрчки столари користили су лепак направљен од беланца, крви, костију, млека, сира и биљака, док су се стари Римљани за лепљење служили пчелињим воском или катраном. Први патент за прављење лепка, и то од рибе, регистрован је 1750. године у Великој Британији.
Револуцију у производњи лепљивих супстанци направио је др Хари Кувер, који је до свог открића дошао случајно. Радећи у Кодаковој лабораторији, Кувер је 1942. године покушавао да направи специјалну провидну пластику која би се користила за оптичке нишане оружја. Цијаноакрилат, хемијска супстанца коју је користио, у додиру са влагом из ваздуха понашала се „као луда”, лепећи се за све врсте материјала у лабораторији. Научник је одустао од коришћења ове лепљиве супстанце и њену формулу одложио у фиоку.
Шест година касније, усавршавајући провидну пластику која би се користила за покривање пилотских кабина, Хари Кувер се сетио цијаноакрилата. И нови покушај завршио се неуспехом. Међутим, када је његов сарадник др Фред Џојнер прилепио две стаклене призме у лабораторији пошто их је премазао танким слојем ове хемикалије, стручњаци из компаније Истмен, за коју је Кувер тада радио, одлучили су да искористе ово откриће: усавршили су формулу и убрзо је регистрован први суперлепак, под називом „Istmen 910”.
Тек 1958. године, после дугогодишњих испитивања, „Istmen 910” је доспео на тржиште, у малим паковањима, као робна марка „суперлепак”. Касније су се појавиле и нове врсте, под новим именима, од којих је посебно популаран био „Crazy-glue”, што је била игра речи и означавала је „луди лепак”.
Слика 1: Од хемије умем да полудим
Проналазак је 1959. године представљен у телевизијској емисији „Имам тајну”. Хари Кувер је запањио публику када је, капнувши једну кап „чудесне” супстанце, прилепио два челична цилиндра један за други. Веза између цилиндара била је тако јака да је уз помоћ њих Кувер успео да подигне водитеља са земље.
Пошто се нови лепак лепио за све, а они који су испитивали његова својства често су огледе завршавали са слепљеним прстима, истраживачи су се досетили да би овај проналазак био од помоћи и у медицини. Цијаноакрилат у спреју коришћен је током вијетнамског рата за заустављање крварења на бојном пољу јер су многи рањеници страдали због превеликог губитка крви и пре него што би доспели до болнице. Куверов проналазак, који је настао приликом усавршавања оружја, спасао је многе животе на ратишту. Међутим, пошто су неки његови састојци иритирали кожу, употреба у цивилној медицини није дозвољена све до 1998. године, када је усавршена формула која не шкоди људском организму. Медицински суперлепак користи се у хирургији, ортопедији и стоматологији.
Поставља се питање: Зашто се лепак не залепи за унутрашњост тубе?
То умногоме зависи од врсте лепка, али уопште узев, кључ за ову појаву је недостатак ваздуха у затвореној туби. Лепкови са поливинил-алкохолом садрже воду и дугачке молекуле полимера. Када се такав лепак истисне из тубе, вода почне да испарава, па у смеши остају само лепљиви полимери, који ће обавити оно чему је лепак намењен (зато и остављамо залепљени спој „да се суши“ неко време).
С друге стране, суперлепак има у себи цијаноакрилат, једињење које се стврдне у додиру с воденом паром у ваздуху. Дакле, обичан лепак се неће стврднути унутар затворене тубе јер водена пара, која треба да испари из њега, остаје заробљена у туби и наставља да влажи смешу. Насупрот томе, суперлепак се не лепи за тубу јер њеним затварањем спречавамо водену пару да продре у унутрашњост паковања.