Акцелератор на “отвореном”
У хемијским и другим научним истраживањима, безбедност је увек на првом месту. Кроз безбедносне процедуре пролазите сваки дан, о томе вас уче током школовања, а неизоставни део су и свакодневне рутине на послу. Несреће су увек могуће, а 03. јуна 1978. године јунак ове приче, Анатолиј Бугорски, имао је пех који потпада у рубрику веровали или не. Преживео је зрачење 300 пута веће од смртоносне, што га на неки начин чини суперменом совјетских научних истраживања.
Совјетски научник Анатолиј Бугорски завршио је Национални универзитет за нуклеарна истраживања у Москви и недуго потом је своју каријеру наставио на Институту за физику високих енергија у Протвину у Совјетском Савезу. Учествовао је у различитим пројектима које је финансирала тадашња совјетска власт, а између осталог радио је и на развоју највећег акцелератора честица на свету У-70.
Тог несрећног дана, избио је квар на поменутом акцелератору. Проблем је приморао тада младог Анатолија да сиђе у просторију где се акцелератор налазио и изврши поправку, а у циљу наставка многобројних тестова. Сваки акцелератор био је посебно чуван, а како је емитовао високу дозу радијације и електромагнетног поља, није било могуће ући без заштитног одела. Проблем код овог акцелератора био је и тај што честице нису пролазиле кроз вакуумску цев, већ кроз ваздух, односно уски канал.
Изглед акцелератора у научним истраживањима
Мислећи да је акцелератор искључен, Анатолиј је гурнуо главу у канал, не слутећи да ће за неколико секунди кроз његову главу проћи сноп протона јачине 300.000 рендгена! Смртоносна доза за човека износи 400 до 1.000 рендгена што је за око 300 пута мање од оне дозе коју је примио Анатолиј. У том моменту, млади совјетски научник је осетио бљесак, али му је било чудно што није осетио бол. Штавише, није осетио никакав моментални симптом или реакцију, те је наставио регуларно да обавља свој посао. Никоме није пријавио инцидент, а и да јесте, мало ко би му поверовао, јер човек не би ни могао да преживи толику количину радијације. Анатолиј је чекао прве симптоме, који ће се појавити тек увече.
Са појавом симптома (отицање лица и све интензивнији бол), научник је похитао ка лекарима. Иако му нису веровали на реч, дозиметри су показивали невероватне вредности што је лекаре навело на закључак да тадашњи инструменти нису ни у стању да очитају толику количину радијације. Хитно је пребачен у специјализовану Радиолошку болницу у Москви, а цео његов случај је подведен под велом државне тајне. Анатолиј је наставио своје лечење и на изненађење свих – преживео је! Разлоге је требало тражити у уско фокусираном зраку, који је практично прошао кроз главу и изашао на другу страну. Радијација није захватила остале органе нити се проширила, што би био случај приликом активације атомске бомбе. Анатолију је глава остала делимично парализована, уз губитак слуха на лево уво. Повремено је имао и епилептичне нападе.
Већ после 18 месеци, Анатолиј Бугорски се враћа на своје радно место. Његова прича је дуго остала неиспричана, све до распада Совјетског Савеза 1991. Анатолиј је данас у пензији, а успео је и да надживи злосутни акцелератор, јер је даљи пројекат и рад на чувеном У-70 прекинут како је СССР доживео свој колапс.
Извори:
The Atlantic и Политикин забавник.