Случај тровања Георгија Маркова
Георги Марков, бугарски дисидент, рођен је 1929. у Софији (слика 1). Студирао је индустријску хемију, али је постао познат као драмски писац и новелиста. Борио се против комунистичког режима у Бугарској и многа његова дела била су забрањена за објављивање због критика уперених против комунистичке партије и њиховог лидера Тодора Живкова. Марков је напустио Бугарску 1969. Најпре је отишао у Италију, а потом се настанио у Лондону где је радио као радио водитељ и новинар у бугарској секцији ББЦ-а. У Лондону је наставио да пише против режима у Софији, а сам његов одлазак је значио да је постао непожељан у својој домовини. Због сталних и све чешћих критика, Марков је постао непријатељ комунистичке партије и био је под присмотром тајних служби.
Кишобран као “тихи убица”
Слика 1: Георги Марков (1928 – 1978)
7. септембра 1978. године око 13,30 часова, док је чекао на аутобуској станици на путу за посао, Марков је изненада осетио оштар бол у задњем делу десног листа, који је касније описао као да је убод инсекта. Уочио је човека поред себе који је склапао кишобран и извинуо му се са упадљивим страним акцентом пре него што је ужурбано прешао улицу и ушао у такси. Након што је дошао на посао Марков је осећао јак бол у листу и уочио је црвену тачку налик на бубуљицу на задњој страни листа. У следећим сатима осећао се све лошије, а тегобе су се погоршале исте вечери, са појавом температуре и повраћања. Следећег дана Марков је примљен у болницу где је забележено да је одавао утисак тешког болесника. Имао је високу температуру, пулс му је био убрзан, а крвни притисак у границама нормале. Уочене су увећане лимфне жлезде у десној препони као и поље инфламације са убодном тачком у центру на задњој страни десног листа. Пацијентово стање се нагло погоршавало, праћено падом крвног притиска, те је била постављена дијагноза септичног шока. Следећег дана пулс је био убрзан, пацијент је имао поремећај свести са знатним повећањем броја леукоцита у крви. Ускоро се појавило учестало повраћање крвавог садржаја. Четвртог дана наступио је срчани застој.
Слика 2. Структура рицина
Занимљиво је да се напад на Маркова догодио баш 7. септембра, када је био рођендан бугарског диктатора Тодора Живкова. Приликом обдукције је, поткожно, у десном листу, пронађена метална куглица. Куглица је имала две мале рупе. Утврђено је да је шупљина у куглици у коју се могао сместити отвор била запремина 0,28 mm3. Међутим, из куглице није било могуће изоловати било какву отровну супстанцу.
Рицин
Претпоставка је да су рупе на куглици биле прекривене неком врстом шећерне смеше, стварајући мехурић у шупљинама куглице у ком је отров био смештен. Заправо, овај „прекривач“ је био дизајниран тако да се раствори на телесној температури. Када је куглица доспела у тело Маркова шећерни прекривач се растворио и отров је доспео у крвоток. Како рицин није било могуће доказати дијагноза тровања постављена је на основу симптома и изузетно високе токсичности за тако малу запремину отрова. Да би се поткрепила постављена дијагноза изведен је експеримент на свињи којој је апликована нешто већа доза рицина него што се претпостављало да је у Марковљевом случају. Врло брзо, после неколико сати, животиња је развила идентичне симптоме болести као Марков и угинула је након 26 часова. На тај начин је закључено да је Марков убијен ситном металном куглом у којој је било 0.2-0.5 mg рицина.
Рицин је типичан представник такозваних АB токсина, који се састоје од два ланца (А и B подјединица) као што су и токсин дифтерије, ботулинум токсин и токсин антракса (слика 2). Састоји се од А ланца који је ензимски активан и има молекулску масу од (32 kDa) и шећер-везујућег B ланца са молекулском масом од 34 kDa, повезаних дисулфидном везом. Рицин спада у групу најефикаснијих природних токсина који доводе до инактивације рибозома, што као последицу има ћелијску смрт. Циљно место деловања рицина је 28S рибозомална РНК у 60S субјединици рибозома, где долази до цепања специфичног аденинског остатка означеног са А4324. Наиме, аденински прстен бива укљештен између два тирозинска прстена у каталитичкој пукотини ензима, те долази до његове хидролизе N-гликозидазном активношћу А ланца (слика 3). На тај начин се блокира везивање фактора-2 елонгације и самим тим синтеза протеина.
Слика 3: Механизам токсичног дејства рицина: У цитосолу А ланац рицина инактивише рибозоме депуринацијом 28S rибозомалне РНК у 60S подјединици рибозома. А) Рицин помера аденин са позиције 4324 α-сарцин/рицин петље 28S рибозомалне РНК својом N-гликозидазном активношћу. Б) Изглед аденинског 4324 места пре и после депуринације N-гликозидазном активношћу А ланца.